milenadjoric

blog o nama:pisarima, mamama, prijateljima, neprijateljima, idolima.

Starost nije bolest

Da li ikada razmišljate o starim ljudima?  Postoje mnogo interesantnije stvari, veći problemi. Starim ljudima se u našoj zemlji bavi eventualno PUPS (kao). Realno, briga nas je za stare oko nas. Mnogi ni rođenu babu ne vole da vide više od jednom godišnje, a pravo glasa bi joj oduzeli svaki put pred izbore.

Na putu do posla, prolazim pored jedne žene u pedesetim godinama koja stoji sa ženom u osamdesetim. Žena u osamdesetim nešto priča ženi u pedesetim, drhtavim glasom, pegava, izborana, seda. Pita je za zdravlje nekih ljudi. Žena u pedesetim joj žurno odgovara i dok žena u osamdesetim nastavlja da ispituje i priča, žena u pedesetim joj kaže: “Teta Buba, stvarno moram da idem, imam svašta da pokupujem, žurim, izvinite.” Nisam čula ni videla šta se dalje desilo jer sam prošla pored njih žureći na posao, ali pretpostavljam da je i žena u pedesetim prošla pored žene u osamdesetim jer je žurila.

Kao i uvek, prva rekacija mi je bila – ljuta sam. Bezobrazluk. Jadna žena u osamdesetim. Ta grozna žena u pedesetim je trebalo da ostane tu sa njom još dva sata i da ćaska. Naravno, posle prvog naleta ljutnje, kapiram da to nije realno.

Većina starih ljudi su prosto sami. Zašto? Zato što su to neki dosadni ljudi koji ne razumeju nas mlade, čije je vreme prošlo i koji više ne mogu ništa da nam pruže. A većina nas misli da i ono što su nam pružili, bolje da nisu. Sami su jer su im verovatno i prijatelji pomrli ili žive predaleko za druženje. Mladi ljudi nemaju lepo mišljenje o starim ljudima. Prosto nekad imam utisak da bi ih sve zajedno spalili. Kad je reč o starim ljudima, mi smo fašisti.

A te babe su nekada bile lepe i mlade, imale su snove. Neke su ih ostvarile, neke nisu, kao što će i sa nama biti slučaj. Oni su nekada bili mladi roditelji koji su sa ponosom gledali svoju slatku dečicu, ni ne pomišljajući da će im neko nekada reći da je njihovo vreme prošlo, da su prolupali i da živeći samo troše pare poreskih obveznika. Koliko sam puta samo čula da se kaže za nekoga: “Jbte živeo je 95 godina, a bio je u penziji od 60. Opljačkao je državu koliko je penzija primio.”

Starost ne treba da bude tužna i usamljena. Provodite vreme sa roditeljma, babama i dedama.  I čuvajte svoje prijatelje da biste ih imali i u starosti.

Kad ostarite, ne poštuju vas i ne razumeju isto kao što vas ne poštuju i ne razumeju kada ste klinci. Ne zarezuju vas dva posto. A tada vam je to najpotrebnije. I normalno je da ne mislimo na svoju starost, osim možda na tretmane protiv bora. Ali treba imati na umu. Starost je više od bora, a botoks nije lek.

Advertisements

Need a friend?

U blejanju na netu, naišla sam na citate o prijateljstvu. Često romantizirana tema kojoj se retko prilazi iskreno. Lete mi lete tridesete… i zato me bez zezanja zanima, imam li ja prijatelje ili nemam. Mislite sad, glupo pitanje, ako se to pitaš verovatno i nemaš. Netačno. Ja bih to rekla ovako: ako se to pitaš it means you really care.

Evo nekih nasumično izabranih citata.

My friends are my estate. – Emily Dickinson Draga Emili, reč prijatelj i imovina se nikako ne koriste u istoj rečenici. Videla sam par loših primera kada je to kombinovano.

Everyone is a friend, until they prove otherwise. Bezveze, fazon: volim dok ne počnem da mrzim. Pristup za kukavice koje se plaše da zauzmu stav.

Your friend is the man who knows all about you, and still likes you. – Elbert Hubard Niko ne može gotiviti sve što radiš. Velike su šanse da se na određene stvari prilično zgrozi. Ipak, to uglavnom zavisi od toga koliko dobro se mi sami nosimo sa svojim grozotama.

Friendship is unnecessary, like philosophy, like art… It has no survival value; rather is one of those things that give value to survival. – C. S. Lewis Smisao životu, odnosno preživljavanju daju druge stvari, ne prijateljstvo. Naročito ljudima koji imaju decu.

I can trust my friends. These people force me to examine, encourage me to grow. – Cher Šer nije daleko od istine. Mudar babac, nema šta. Ipak, treba da postoji granica do koje ćete se preispitivati zbog drugih.

 It’s the friends you can call up at 4am that matter. – Marlene Dietrick So not true. U pola noći uglavnom zovete one za koje mislite da će vam se javiti, što je racionalna odluka. Neki ljudi se javljaju u 4 ujutru, neki ne i to nema veze sa pravim prijateljstvom. Osim toga, oni koji vas prečesto zovu u 4 ujutru su kreteni i verovatno ne rade sutra ujutru.

Anybody can sympathise with the sufferings of a friend, but it requires a very fine nature to sympathise with a friend’s success. – Oscar Wilde Kao i Šer, i Vajld je mudar čovek. Uvek bio. Svi vole da vas slučaju kako ste se napatili, prosto se posle toga osećaju bolje po pitanju sebe. Ali ako ste fenomenalni, teško će vas podneti, naročito ako su oni sami u minus fazi. Ovo je potpuno ljudski. Čak i među najboljim prijateljima.

Ne treba zaboraviti da ono što mi mislimo da imamo, često ne mora biti ono što imamo zaista. To su takozvana razočaranja. I’ve tasted some. Ono kad uloženo vreme i trud nisu dali plodove, odnosno plodovi su truli pali na zemlju. Ali to ne znači da nećete ponovo zasaditi i očekivati zreo, mirisan i zdrav plod.  I opet, to ne znači da ćete ga ikada dobiti.

Zbog čega prijateljstva postoje, šta im je svrha, da li su ikome od nas prijatelji potrebni, ili smo samo tako naučeni? Vreme koje je potrebno  investirati u old school prijateljstvo gotovo da nemamo. Samim ti poznavanje prijatelja i testovi na koje prijateljstvo dolazi su retki, slabi i svode se na gluposti. Kada zapadnemo u ozbiljno sranje, ne znamo da li će prijatelj biti taj koji će nas izvući. Ili će to biti neko ko nam je dužan uslugu? Ili želi od nas da napravi svog dužnika?

Često razmišljam o ljudima za koje smatram da sam im prijatelj. Namerno kažem “sam im prijatelj” jer samo za sebe mogu da tvrdim. Mogu da tvrdim da sam ja njima prijatelj. I mogu da se nadam da su i oni meni. Uglavnom znam da sam ja nekome prijatelj, odnosno da ima moju prijateljsku naklonost, tako što ga tretiram isto kao sebe. Dakle uglavnom strogo. Očekujem puno od prijatelja i to ne u smislu našeg prijateljstva na everyday nivou. Očekujem da puno toga uradi za sebe, da svakog dana bude sve bolji. To isto želim i sebi.

Stalo mi je da me prijatelji prate u tome. Teško se nosim sa trenucima kada prijatelj posustaje i kada ne želi da se trudi. Znam da budem i gruba. Ali se jasno sećan šta je jedna osoba za mene uradila davno, i od tad to smatram definicijom prijateljstva. Opisujući moju trenutnu situaciju u tom nekom trenutku, pre dosta godina, ona je rekla: Mogla bi da trčiš, a ti vučeš nogu, šepaš. Užasno me nerviraš zbog toga.

Od tad ne pristajem na manje od toga. I to me svakako ne čini popularnim prijateljem. Ali znajući šta je moj prijatelj tada uradio za mene, popularnost mi je nebitna. I to je ono što očekujem ponovo, ako bude bilo potrebe. U međuvremenu, možemo da pijemo kafu.

Btw, DM je odlično obradio temu prijateljstva u Never Let me down again http://www.youtube.com/watch?v=pPqk_Ea77G8

No Le Parfum for me that day

Vratila sam se sa puta na kome je bilo divno. Družila se sa sestrom, pogledala Sezana i Klimta, šopingovala, čitala 30.februar, slušala LDR sa Njim u krevetu… A onda je došao dan povratka kući. Avionom. Jatovim.

jedini preostali let sa Malpense 19.februara 2012

Vreme povratka na karti je bilo nedelja, 18:45. Dan pre povratka su nas zvali iz agencije preko koje smo kupili karte da nam jave da nam je let iz Milana za Beograd pomeren na 20:45. Smorili smo se. Od onih sam koji kad idu kući, idu kući. I to u 15 do 7 mi je bilo too much a kamoli ovo. Al ajd. Volim fri šopove, preživeću.

Stižemo na aerodrom u pola 7, prilazimo punktu za check in, i vidimo sledeće: scheduled time 20:45, estimated time 10:45. Bes skoro do suza. Sutra radim, a planirala sam još nešto da doradim za posao kada dođem kući. Pri tom sam toliko iznervirana situacijom da mi ništa ne znači ni lap top koji imam kod sebe, nemam koncentraciju, nema šanse da radim na aerodromu. Od 12h sam na nogama, jer sam tada napustila hotel. I just want to go home.

Red za check in je ogroman, radnici na istom prespori, ne žuri im se. Realno, imaju pet sati da nas sve čekinuju. Pri tom svi putnici su overloaded sa prtljagom, njihovi koferi su prave male krmačice posle šopinga u Milanu.

Dele nam vaučere za obrok u Meku. Naravno, taj sendvič koji može da se uzme sa tim vaučerom je neki mali bzvz, a ja sam ljuta i gladna na nervnoj bazi. Želim da se uništim u Meku i tako kaznim svet. Jedem rojal i zamišljam svoj krevet i tuš, i kako mi je soba topla i kako su Lolini obrazi medeni. Gledam Lanu na naslovnoj strani novoj izdanja britanskog Vogue-a. Lepa je. Mrzim je. Inače ne. Ali sada da. Ona je lepa, našminkana, u čistoj odeći na naslovnoj strani, a ja sam u Meku na aerodromu i samokažnjavam se mek rojalom.

Najedena počinjem da lutam lavirintom fri šopova. Njušim parfeme. Znam da želim Elie Saab Le Parfum, ali ne mogu da ne njušim i dalje. Muž postaje jako žedan i odlazimo da nađemo vodu. U međuvremenu zatvaraju radnju sa parfemima i šminkom. Nedelja je, Italijani idu u svoje domove na večeru, briga ih je za Jat i njegove bedne putnike koji neće imati šta da rade naredna 4 sata. No Le Parfum for me today.

Slede sati čekanja na potpuno praznom aerodromu. Samo Srbi i par Italijana koji su ne znam kojom mukom pošli u Beograd. Premeštam se sa guza na guz. Malo prošetam, povremeno piškim. Avion sleće u 20 do 11 na Malpensu. Čim su videli avion, putnici prave red ne bi li što pre ušli. Inače bi mi to bilo grozno, i iako ne stajem u red teška srca priznajem da ih ovog puta razumem. I da su aplaudirali kad su videli avion kako se parkira, razumela bih ih. Ali nisu.

Čekamo dok se avion čisti, puni, proverava, šta li se već radi. Sedamo u isti, polećemo, letimo, slećemo. Jadni pilot se izvinjava na svakih 15 minuta zbog nezapamćenog kašnjenja. Laže da je nezapamćeno. Ovo se dešava gotovo svaki dan u poslednje vreme, samo se ja nisam udubljivala. Moji roditelji su početkom februara izgubili avion u Parizu za Dominikansku Republiku, upravo zbog Jatovog kašnjenja, i tako izgubili ceo jedan dan jer su tek sutradan imali sledeći avion. A u povratku sa istog tog puta u Parizu su Jatov avion za Beograd čekali 6 sati.

U čemu je stvar? Stvar je u tome što avion koji leti u Pariz, leti i u Milano, a vrlo moguće i na još neku destinaciju. Prvo odveze turu u Pariz pa se vrati sa drugom turom u Beograd, pa u Beogradu pokupi putnike za Milano, pa onda iz Milana pokupi putnike za Beograd. Ako zakasni u Pariz, zakasniće i u Milano. Logično. Francuzi ga neretko zadržavaju i ne dozvoljavaju da poleti zbog tehničkih problema. Veorvatno je istina negde na pola, tipa i Francuzi su drkoši ali ni naši avioni nisu u cvetu mladosti.

Inače čula sam da se ljudi žale na sličan problem sa Jatom za još neke evropske destinacije. A problem je gotovo nerešiv jer iz Beograda skoro da nemate čime da letite osim Jatom. Low cost kompanije još uvek nisam probala jer imaju neke nenormalne tajminge koji mi ne odgovaraju.

Nisam stručnjak i ne znam šta je rešenje za Jat, ali znam da se više ne osećam sigurno u tim avionima. Prastari su, i koliko god piloti i tehnika bili dobri, te mašine su prosto izdrndane, stare između 30 i 40 godina. Sve ima svoj rok trajanja. I stjuardese imaju svoj rok trajanja, što Jat kao da ne uviđa. Mnoge velike avionske kompanije su u problemu, mnoge veće od Jata su otišle u stečaj. Ne znam da li je pametno da Jat odlaže isto.

 

 

 

 

Ukakana

Juče je moja kćer u vrtiću imala prvi susret sa diskriminacijom. Naravno, sigurna sam da to vaspitačice i ostali roditelji ne doživljavaju tako. Ipak, pošto mislim da je važno od najranijeg doba decu učiti da imaju razumevanja za drugo ljudsko biće, rešila sam da podelim ovu, na prvi pogled možda triviju. Ja bih na primer volela da imam više razumevanja za ljude. Mislim da bi mi život bio lakši i lepši.

Kada sam se vratila sam posla, dadilja koja svaki dan Lolu uzima iz vrtića u određeno vreme, rekla mi je da su joj vaspitačice prenele da je Lola svoju ukakanu pelenu skinula i bacila na sred sobe tog dana. Ovde moram da napomenem da sam ja roditelj koji je protiv dresiranja deteta što se tiče higijene odlaska u WC, smatram da deca mogu sama da procene kada su spremna za to. U Lolinom vrtiću je situacija verovatno mešovita, mada poznajući Srbe i njihovo insistiranje na noši od desetog meseca dok dete još ne zna ni kako se zove, verujem da me smatraju mamom debilom, koja nije uspela da dresira svoje dete. Definitivno jedva čekam dan kada više neću morati da kupujem i menjam pelene, ali sam spremna da ga sačekam dok Lola ne bude spremna.

Elem, ova situacija mi je bila potpuno nejasna kada mi je dadilja prenela. Zapitala sam se kako je moguće da je Lola uspela da skine farmerice, hulahopke, raskopča body koji je imala ispod i skine pelenu (za sve to je dvoipogodišnjem detetu potrebno određeno vreme), a da to niko nije video. Deca dakle nisu under constant surveillance. Druga pomisao mi je bila, zašto bi ona tako nešto uradila? Trudim se da ne budem pristrasna mama, ali Lola nije neko ko bi iz pakosti izveo celu akciju. Pretpostavljam da je bila ukakana neko vreme i da joj se smučilo da ih čeka da je presvuku. Ali ono što me najviše pogodilo je situacija na koju je Lola naišla dok se presvlačila za odlazak kući. Jedan dečak, koji se presvlačio u isto vreme kad i ona joj je rekao razne ružne stvari, koje ne bih sad citirala ovde. Uglavnom, radi se o uvredama koje su verovatno njemu roditelji upućivali dok su ga dresirali da počne da koristi nošu. Pri tom, njegova mama, inače narodna pevačica kojoj neću spominjati ime, nije nijednim gestom ili rečenicom probala da ga zaustavi u vređanju drugarice iz vrtića. To mi je bilo potpuno neshvatljivo. Na prvom mestu, nikada ne bih dresirala dete na taj način, smatram da reči bole više od disciplinskog spanka po guzi. Na drugom mestu, nikada ne bih podržavala situaciju u kojoj moje dete na moje oči vređa drugo dete. Na trećem, ali ne najmanje bitnom mestu, nikada ne bih učila svoje dete da su druga deca, koja još uvek ne koriste nošu, smrdljivci, usranci, grozni (jednom rečju drugačiji u datom trenutku).

Ako ne možete da podnesete nečije govno, kako ćete jednog dana drugačiju seksualnu orijentaciju, veru, jezik, boju kože? Sa svojim detetom počnite od govneta na primer.

Za stare i nove najbolje ortakinje

Pošto bi 2012 trebalo da bude godina posvećena vraćanju prijateljstvima, ovo je lista poklona sa koje se može probrati nešto za stare ili nove najbolje ortakinje u našim životima. Nadam se da će se žene držati zajedno i čvršće nego ikada.

Muzika

Lioness hidden treasures – Amy Winehouse (album koji je izašao nakon njene smrti a koji su producirao Ejmin bliski prijatelj Mark Ronson. To su ili neobjavljene pesme ili  neke neobjavljene verzije njenih već poznatih pesama).

Ceremonials – Florence and the Machine

Nicholas Jaar – Space is Only Noise (uvek poželjan uvek sexy)

Born to Die – Lana Del Rey (izlazi 22.januara 2012, tako da ako se desi da  zakasnite sa poklonom, mislim da se ovi možete iskupiti. Ja volim okasneke poklone na primer. To je nešto kao bonus track.)

Knjige

If you have to cry go outside – Kelly Cutrone (nema kod nas još uvek ali se nadam da će se neko setiti da prevede. Možda se može kupiti kao e-book?)

Normal Gets You Nowhere – Kelly Cutrone (važi isto što i za gornju, samo je novija)

Parisian Chic – A style Guide by Ines de la Fressange (Hrvati preveli kao Parižanka, Srbi nisu preveli.)

Pre nego što sve počne da se vrti – Milena Marković (ova je najnovija, mada su i sve prethodne knjige njene poezije uvek fenomenalan poklon)

Lady Gaga & Terry Richardson knjiga fotografija (nema kod nas, ali ako se muvate po ostalim aerodromima…)

Gospodja Tužiteljka – Karla Del Ponte

Aksesoari

Choker/uska ogrlica uz vrat – odličan detalj za novogodišnju noć .

Helanke/hulahopke – po mogućstvu zlatne. Odličan kontrast u snežnim danima bez sunca.

Ogroman crni/sivi šal od kašmira koji može da posluži i kao ogrtač.

Make up

Nežno rozikasto (nikako heavy pink) rumenilo koje će učiniti obraze zdravim a beo ten još lepšim i istaknutijim.

Le 2 de Guerlain maskara – najbolja, glavna, neponovljiva.

Primer – nemam puno iskustva sa ovim ali moja koleginica Nataša je oduševljena Too Faced-ovim prajmerom.  Make up na očima zaista izgleda urednije i traje duže sa tim prajmerima.

3 boje laka za nokte –Zašto 3? Da ne bi znala koji  pre da namaže. U svakom slučaju raspaliti po plavoj, mint, crvenoj, narandžatoj, braon, zlatnoj, sivoj. Whatever. Al nikako jedan i uvek isti.

Klopa

Alnaturina healthy korpica koju možete napuniti na primer sa: organic vegetom koja nema sva ona užasna sranja, pirinčanim galetama sa crnom čokoladom, organic namazom od lešnika, ječmenom kafom bez kofeina, paštetom od šitaki pečuraka. Ovog proizvodjača možete naći u DM drogerijama.

Sitni kolači ili torta iz poslastičarnice Koki (u Makenzijevoj)

Ostalo

Isfinansirajte ortakinji promenu boje ili frizure (ortakinja ovo mora da želi naravno. Nemojte je nagovarati da se ošiša ili ofarba ako i kako vi smatrate da bi trebalo)

Tetovažu (važi isto što i za gornji predlog)

Old school pismo/email (koje govori o tome kako bi vaš odnos mogao da izgleda u 2012, gde biste sve mogle da večerate zajedno, otputujete i sve druge stvari koje biste mogle da podelite. Naravno koliko je volite i koliko vam znači što ona voli vas)

Zajednička uramljena fotografija (neka koju obe volite i na kojoj je vaš zajednički trenutak koji je obeležio 2011)

Bušna slavska kašika

Počela je sezona kolektivnog gojenja u Srbiji. Počele su slave. Svake godine u ovo doba pomislim kakve sve klope ima po tim slavskim stolovima, koliko se jede i pije… A ja sve to grešna propuštam. Što bi @nekoretno tvitnuo: Voleo bih da me neko pozove na slavu samo zbog žita. Nisam bio na slavi 6 godina.

U čemu je stvar? Stvar je u tome što me niko ne zove na slavu. A i ovi što bi me zvali, ne slave slavu. I tako mene uvek zaobiđe slavski kolač. Ove godine me ni roditelji nisu pozvali. Posni Sv.Nikola proći će bez mene, ili bolje rečeno ja ću proći bez posnih sarmica, dimljenog lososa, šarana u povrću, koktela od gambora, paštete od tune, posnih bajadera… Grehota.

Al šta da se radi, ko gaji neveru odnosno skepsu, ostane gladan slavskih vragolija. A ako nešto valja u toj jebenoj srpskoj tradiciji, onda su to te slave, gde se Srbi raspuste i raspojasaju, tračare i prenose viruse u sezoni gripa. Još pod okriljem vere u Svevišnjeg i u njegovo dobro zdravlje.Pa ima li većeg kempa?

S toga nema više smisla stajati po strani i gledati kako se drugi časte a u Boga ne veruju već se samo krste. Vreme je da Srbija dobije ateističku slavu i to u vreme najgušćeg rasporeda, takozvanog špica ili još bolje u prime time-u. Otvaram konkurs za imenovanje ove svetkovine na kojoj će se ateisti sladiti vragolijama, jer i ateisti su ljudi. I vole da jedu.

Tvitlema

Pre neki dan desila mi se životna dilema na tviteru. Tvitnem ja tako kako sam sablaznuta vizit kartom dotične gospođe sa kojom sa tog dana bila na sastanku. Eto interesenata npr. @NedaRadulovic i kažu: aaaaaa želim da vidim. G-din Mrvi (@cerovic) kaže: Fotkaj pa podeli. U tome je smisao ove mreže. Razmišljam. Ono kapiram da je svuda eksluzivitet what we want, al nešto mi tu ne paše. Šta god mislila, prinudno sarađujem sa vojvotkinjom trenutno na nečemu i prosto mi to nije profi. Nisam to uradila, al kapiram da sam u svojoj tviteraškoj karijeri napravila prvi krajnje neprofesionalni potez.

Izdala sam mrežu, ali nisam sebe. Ne verujem da svi objavljuju sve sočno što im padne šaka. Al ne želim ni da razmišljam o tome. Dilema bila dilema prošla.

Idem sad, @leyakeller i @bobomeal vade oči jedno drugom. Moram da ispratim. Sad će da krene zauzimanje strana. People get killed in the middle of the road (što kaže na svom tviteru @jelenadjurovic).

Revizija

Naći pravu reč, to je pola posla. Sećam se svojih početaka u marketinškoj agenciji, pre pet godina. Ovih dana se prisećam toga intenzivno. Kuc kuc! Interna revizija srca i duše. Tražena reč: Revizija.

Ne kažem da se nisam usput preispitivala da li sam ja rođena za celo to sranje, da li sam ja taj lik. A kakav je to lik? Pa account je jedan lik koji redovno upražnjava sex. Nad njim se dešavaju bludne radnje klijenta, dizajnera, ovih i onih direktora and so on. Nažalost, ne radi o sexu koji podrazumeva penetraciju. Account je čovek koji mora biti pun razumevanja. Mora razumeti zašto rešenje kasni, mora razumeti zašto klijent još uvek nije poslao brif, mora razumeti zašto je brif nejasan, mora razumeti da ideja ne može da sine preko noći, ali i da ideje mora biti do ujutru iako to nije moguće. Account je diplomata. On ne priča ono što zapravo misli. Nikad se ne zna ko se može naći uvređen. Ali se zna ko se ne sme naći uvređen. Upravo on.  Account je na kraju krajeva zamenljiv. Jedino što on od početka do kraja ima svest o tome da su svi vrlo zamenljivi, dok druge ta istina strefi. Eventually.

A kako sam uopšte postala account? Nisam sigurna. Mislim da se niko u životu ne sprema za tako nešto. Ne postoji adekvatan način da se spremiš za takvu profesiju, a kamoli da želiš baš to da budeš u životu. Kada te mama, baba ili komšinica pitaju čime se baviš, teško da ćeš uspeti da im objasniš. Više onako napraviš neku zbunjenu facu i ponekad pokušaš, a ponekad ni ne pokušaš. Pustiš ih da maštaju i zamišljaju šta je ustvari opis tvog posla. Ja sam došla na razgovor za posao i o marketingu nisam znala ništa. Razgovor je bio interesantan nekome ko je treća godina faksa, a očigledno i mom nadređenom, tako da sam se već sutradan pojavila na poslu. Nisam imala vezu. I bila sam užasno ponosna na to.

Sve je počelo tako što sam jedno jutro ustala i rešila da počnem da radim. A kada sam počela da razmišljam šta bih mogla da radim, delovalo mi je ok da radim u agenciji. Čula sam da neki ljudi rade na takvim mestima. Iz priče to je delovalo gotivnije od studentskih filmova na čijim sam snimanjima u tom trenutku provodila vreme.  Posle par poslatih CV-jeva usledio je razgovor, a posle razgovora su mi saopštili da sutra od 9h dođem na posao. Rekla sam im da ne znam šta treba da radim. Rekli su mi da ne brinem.

Danas znam više. Ali o tome ću pisati jednom kada ne budem više radila u agenciji. Beware. Biće sočno. I puno ljubavi. Jer da, zaboravih da vam kažem. Ja obožavam svoj posao. I zato mu se vraćam kao žena mužu koji je bije, al ga ona voli.

Svom poslu posvećujem pesmu Love is A Losing Game

 

Sade: Silent Style

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Videos with awsome „silent stylings“ (my favourite) from Sade.

Is it a Crime?

When am I going to Make a Living

Hang on To Your Love

See ya at the concert!

Mekintoši i Ajdare

Steve Jobs, Marc Zuckenberg, Larry Page, Sergey Brin, Stanford University, Bill Gates, Microsoft, Google, Facebook… verujem da su to stvari i ljudi u koje većina nas veruje, čak iako to  ne znamo. A sva ova imena i pojmovi su isplivali zajedno poslednjih dana zahvaljujući smrti Steve Jobsa, takozvanog i nesumnjivog genija koji je svet učinio boljim mestom kako mnogi kažu. A da li je ovaj svet zaista bolje mesto? I u odnosu na koji svet tačno? I would like to know.

Danas poznajem dosta ljudi koji su zakleti korisnici Macintosha. A sećam se da sam u filološkoj gimnaziji prvi put srela čoveka koji je izgovorio reč macintosh, meni u tom trenutku potpuno nepoznatu. Nisam čak ni znala da je to poznata vrsta američke jabuke (nešto kao naša Ajdara na primer). Mislim da je to bila 1997. godina, a čovek, tada dečko, se zvao Vuk Mrenović (pozdrav za Vuka gde god da je).  Ćaskali smo nešto o kompjuterima, ja sam se hvalila svojim crnim IBMom koji sam donela iz Amerike, a on me hladno pogledao i rekao: Ja jedino priznajem Macintosh. Macint…what? –pomislih ja, a pošto je bilo vidljivo da ne znam o čemu se radi, potrudio se da mi malo približi temu.

I onda posle toga godinama nisam čula za Macintosh dok oko mene nisu počeli da se pojavljuju Ipodi, Iphon-ovi, Ishuffle-ovi, MacPro-ovi… Pa onda silni dizajneri koji ZABOGA rade samo na Macovima jer se na tome najbolje dizajnira, ne? Danas je Ipad regularan aksesoar. Realno, nisam Macintosh, odnosno sve te proizvode prepoznala kao neku specijalnu senzaciju. Možda mi Bog neće to oprostiti, ali ni danas ne vidim u čemu je stvar i šta je u vezi svega toga promenilo svet. Estetika? Super, zaista lepi proizvodi slažem se. Kvalitet? Ok. Čujem da je kvalitetno. Ipak, mislim da je najfascinantnija stvar u vezi Macintosha i svih tih aksesoara Steve Jobs. He made it cool. He made it- gotto have it. Planiram da kupim uskoro neki Macov notebook i to isključivo zbog Steva. Njegova priča me baš baš inspirisala. Ne čudi me što je raznorazne wannabies ubedio da ima pravu stvar za njih. Čega god da se Steve uhvatio verujem da bi to uvalio. Njemu se prosto veruje. Prosto želiš da budeš gotivan i razmišljaš kao Steve. To naravno nije moguće, zato barem možeš da kupiš neki od njegovih proizvoda i eventualno nosiš crnu rolku (ali ne ako si debeo i imaš kratak vrat).

Steve je imao, a na Youtube-u će zauvek imati, harizmu televangelista. Nešto kao Džizas. A ljudi to vole. To nam treba. Realno. Hvala bogu da je držao govor na Stanfordu. Te tri priče iz njegovog života će našoj instant emotions generaciji objasniti neke važne stvari za koje bi im inače trebalo puno časova joge, životnog iskustva i pameti da to dobro profiltriraju. Dakle, s vremena na vreme, malo Stevovih govorancija i objašnjenja ne može da škodi a može da pomogne.

Ovih dana mediji se bave i time ko je sledeći Steve Jobs. Da li ga uopšte ima? Verujem da Bono misli da će se baš on u sledećem živtou reinkarnirati kao Steve. Polako Bono, stani u red! Nisam slavna al imam i ja šanse. Uskoro kupujem Mac i ja ću konja za trku imati. Doduše Beatlese i U2 nikad neću slušati.

I na kraju moram da priznam šta sam ja ovih dna najviše gledala i istraživala. Gledala sam fotke iz Stevove mladosti. Bože kakav frajer.  Svi ste smešni. Takav ti je život. Dok čovek nije umro nisam se potrudila da pogledam kako je izgledao kad je bio mlad. Ima nešto u toj smrti. Zato na kraju nazdravljam (sokom od aloe vere sa ukusom ananasa) Stevovom neverovatnom seksipilu. Lepo spavaj sexy Steve.

 

 

Post Navigation